Marija Vučić (KRIK): Pogonsko gorivo nezavisnih medija u Srbiji su entuzijazam i hrabrost

News

Datum: Sep 08, 2020 / Izvor:

Marija Vučić je profesionalnu novinarsku karijeru počela u redakciji "Južnih vesti" 2014. godine. Od 2016. radi kao novinarka, a potom i zamenica glavnog i odgovornog urednika portala "Cenzolovka". Dobitnica je prve nagrade niškog Medija i reform centra za najbolje izveštavanje o sivoj ekonomiji i ilegalnoj trgovini na nacionalnom nivou, a pobednica je i prve generacije "Škole digitalnog novinarstva" Fondacije Slavko Ćuruvija. Sada, kao novinarka redakcije "KRIK" radi na projektu "Raskrikavanje" koji po istraživačkim tekstovima i temama predstavlja jedan od najboljih primera važnosti nezavisnog novinarstva u Srbiji. Razgovor sa Marijom nam otkriva kako izgleda rad u nezavisnim medijima, sa kakvim preprekama se redakcije suočavaju i zašto je podrška čitalaca i građana važna.

 

Šta pokreće vas koji radite nezavisnim medijima, i zahvaljujući kojima nezavisni mediji u Srbiji uopšte postoje? Kakva je to sila, ili energija?

 

Pogonsko gorivo nezavisnih medija u Srbiji su entuzijazam i hrabrost. Ove dve stvari su najbitnije zato što, ako ste nezavisni medij, vi nemate nikakvu podršku od strane oglašivača. Sa oglašivačima je veoma teško raditi a sa državom nemoguće u smislu dobijanja informacija. Oglašivači zavise od države. Ako ste nezavistan medij, vi imate dosta neprijatelja i mnogo onih koji ne žele da sarađuju sa vama. Upućeni ste na određene izvore finansiranja, na izvore u institucijama koji hoće da vam daju informaciju kada institucija zvanično neće, morate da se dovijate za informacije, za novac... Vremenom se suočavate sa nedostatkom motivacije i entuzijazma. Svima nam visi nad glavom to pitanje "šta meni ovo treba"? Uložite šest meseci u istraživanje koje na kraju pročita određeni broj ljudi koji su online, nikakva se promena ne dogodi. A kada objavite priču slede napadi, kampanje po tabloidima, i slično. Nijednom novinaru nije prijatno da ga psuju, da ga vređaju i da mu prete, ali to istovremeno donosi adrenalinski udar i jedan fantastičan osećaj da ste na pravoj strani. Nekome ko nije novinar i ko nije u tome je to jako teško objasniti. Tako da je entuzijazam jedna, a hrabrost druga stvar bez koje definitivno ne možete da radite ovaj posao časno i pošteno kao što ga radimo moje kolege i ja.

 

Koji su ključni izazovi sa kojima se suočavate kao redakcija? Za šta naša javnost ostaje uskraćena zato što nezavisni mediji ne mogu da funkcionišu na ravnopravnom nivou sa nekim drugim privatni medijima, da ne pravimo poređenje sa javnom servisom?

 

Nedovoljna vidljivost priča koje objavljuju nezavisni mediji jedan je od najvećih izazova sa kojima se suočavamo. U nekoj drugoj zemlji bi pala vlast nakon nekih objavljenih priča, a ovde ih ima tolko da bi vlast mogla da pada svakog meseca, međutim vi nemate dovoljnu vidljivost. Platforma na kojoj funkcionišete je online a mnogi ljudi u Srbiji nisu na internetu. Naše "kolege" iz nekih drugih "medija" ne prenose naša istrazivanja, a ako ih prenesu to čine na svoj pervertirani način, izvrću priču i koriste je kako njima odgovara.

Imali smo takve slučajeve u prošlosti, često ih imamo i sada. Naše istraživačke priče dođu do šire javnosti izokrenute. Javnost ne zna šta se dešava, i ostaje uskraćena za priče o aferama, za priče o korupciji, ne znaju da se šteluju tenderi, nema informacija o nepotizmu u državnim institucijama... Ljudi ne znaju kakve sudbine dele njihovi sugrađani, ne znaju ništa o problemima malog čoveka, komšije iz drugog dela grada koji pati zbog korumpiranosti sudije ili zbog lekarske greške. Uskraćeni su za informacije koje - kada bi ih imali – drugačije bi razmišljali i drugačije bi odlučivali na izborima.

 

Pomenuli ste kako se neke vaše priče u "velikim" medijima pojavljuju u potpuno izvitoperenom značenju. Verujemo da bi one koji prate kampanju "Podrži medije" zanimalo kako funkcioniše istraživački proces, koji koraci u radu su neophodni, koliko taj rad traje, kakve resurse zahteva i, samim tim, koliko taj rad vredi, košta?

 

Proces od dobijanja informacije do objavljivanja priče može da traje od nekoliko dana do nekoliko meseci. To je dugotrajan i iscrpljujući proces. Ima više koraka ali svi se grupišu oko dva glavna principa novinarstva. Prvi je princip provere informacija, što je princip broj jedan u novinarstvu, a drugi princip jeste pravilo druge strane. Vi ste dužni da kao novinar proverite informacije, ali i da drugoj strani ili drugim stranama ako ih je više u priči date pravo i vreme na odgovor. Bliži ste istini kada čujete sve strane.

 

Dakle, vi dobijete informaciju od vašeg izvora, ili pronađete informaciju u dokumentaciji, čujete nešto... i onda sledi proces provere. Nekada provera ide kroz dokumentaciju, nekada možete da potvrdite ukrštanjem više izvora... I nije dovoljno samo da objavite informaciju, morate da je stavite u kontekst i da istražite ono što mi zovemo background, sve ono što je bitno u vezi sa temom. Na primer, ukoliko ste otkrili namešteni tender nekog ministarstva, vi morate da istražite sve ostale poslove te firme, da istražite njeno poslovanje, kako se oni kretalo kroz godine? Da li ima godina u kojima su imali nula prihoda a sledeće godine 10000000 evra prihoda? To je važno. Šta se desilo te godine? Sa kim posluju, da li su pobedili na još nekim tenderima? Ko su vlasnici, direktori, odgovorna lica, kako su oni povezani sa političarima... Vi ćete probati kroz različite metode da povežete te ljude sa nekim ko je u Ministarstvu, ili u politici da bi ste dokazali veze između njih, da bi ste dokazali trgovinu uticajem ili korupciju. Nakon toga ćete kontaktirati sve učesnike: od onog koji je učestvovao u nameštenom tenderu, vlasnika firme, odgovorna lica, onoga koji je u Ministarstvu bio zadužen za to, i trudićete se da svima ostavite dovoljno vremena da odgovore, nećete uveče da pošaljete pitanja za do ujutru, to nije korektno.

Daćete im vremena nedelju ili dve, probaćete da zakažete sastanak jer je tako najbolje, ili preko mejla, telefona... Kada je tekst napisan šalje se kod urednika na uređivanje. Taj proces traje neko vreme. Urednik vraća tekst novinaru na dodatnu dopunu, ukoliko je potrebno još dokaza i informacija, kontaktira se još sagovornika, eksperata... Zatim tekst ide kod "fekt-čekera". On je krucijalno važan u procesu. Fekt-čeker je neko iz redakcije ko nije imao veze sa pričom i ko mora da proveri bukvalno svaku informaciju u tekstu, svaki zarez, ime i prezime, godinu, funkciju, svaki papir koji imate, tvrdnju... a fekt-čeker proverava ne samo da li ste vi to tačno napisali u smislu informacija, već proverava i da li ste vi dokazali tezu teksta, da li vam teza teksta stoji?

 

Važno je da ljudi ovo razumeju. Građani očekuju da to ide mnogo brže. Taj proces zahteva vreme i rad, da biste vi kao novinar znali da ste uradili dobar posao i da na kraju imate dokaz za ono što objavljujete.

 

Kada bi postojala veća podrška od strane čitalaca ili veći broj pretplatnika - šta bi u vašem radu bilo bolje? Da li biste bili brži, imali bolju infrastrukturu, veći broj saradnika, bolju vidljivost?

 

Mislim da ljudi ovde još uvek nemaju osećaj da informaciju treba da plate. Moj posao je da tražim informacije i da ih plasiram, i od toga živim. Informacija ima svoju cenu zato što neki ljudi od krvi i mesa rade na prikupljanju i uobličavanju informacija.

 

Kada bi u nekakvom idealnom slučaju svaki građanin ove zemlje jednoj istraživačkoj redakciji dao 1000 din godišnje - ta redakcija bi imala resurse da više ne zavisi od stranih donatora ili oglašivača, i onda bi mogli da umesto deset ljudi zaposle trideset, te bi bilo i više priča i bolju dinamiku objavljivanja... Kada pričamo o modelu finansiranja u kojem novac dolazi od građana, glavna dobit za medije i građane bi bila poverenje, zato što uprkos tome što dobar deo čitalaca koji prate nezavisne medije zna da se nezavisni mediji finansiraju preko stranih donacija. Oni znaju da se mi finansiramo na taj način, i znaju da je to jedan, u principu, pošten način da vi očuvate svoju nezavisnost. Novac mi daju strani fondovi koji od mene nemaju nikakva očekivanja u smislu uređivačke politike, ne zavisimo od države, ne kontroliše nas država. Ali, opet imate nekakvo zrno podozrenja kod ljudi kada čuju da se vi finansirate iz stranih donacija. I iako ne veruju da ste vi "strani plaćenik" - to nije njihov narativ - opet postoji zrno sumnje da vi radite za nečije interesea a ne za interese građana.

 

Kada bi građani davali novac – oni bi znali da su zapravo oni kontrolori tog medija, da taj medij polaže račune tim građanima.

Mislim da je takav model važan zbog finansija, ali je važna i ta simbolička dimenzija – vi se snažnije povezujete sa čitaocima, a čitaoci imaju osećaj da imaju svoj medij, to je medij kome ja dajem novac, podržavam ga, taj medij odgovara meni.

VESTI

Image

OD KOGA ZAVISE NEZAVISNI MEDIJI - NAJAVA KONFERENCIJE

Kampanja "Podrži medije - Nezavisni mediji zavise od tebe" pokrenuta je pre dva meseca sa ciljem da ojača saradnju nezavisnih medija i građana.

Detaljnije
Image

IVANA PAVLOVIĆ, NOVA EKONOMIJA: MEDIJI I NOVINARI SU POSLEDNJA TAČKA MRAKA U KOJU GLEDATE.

Ivana Pavlović je urednica portala Nova Ekonomija, a njeno višegodišnje iskustvo u ekonomskom novinarstvu i "fekt-čekingu" je dragoceno u rasvetljavanju ključnih tema kampanje "Podrži medije". Kada građani postaju svesni važnosti nezavisnih medija? Sa kakvim se izazovima nezavisni mediji suočavaju i zašto moraju da menjaju svoj model poslovanja?

Detaljnije
Image

MILEVA MALIŠIĆ, TV FORUM IZ PRIJEPOLJA: "AKO NAM GRAĐANI VERUJU, ONI ĆE NAS I PODRŽATI."

Televizija Forum je specifičan medijski projekat. Osnovan kao medij civilnog sektora i otvoren za lokalne probleme građana i građanki prošle godine je bio u fokusu interesovanja javnosti i zbog uskraćivanja podrške od strane opštine Prijepolje, a po odluci Stručne komisije koja ocenjuje kvalitet programa koji se finansira iz budžeta.

Detaljnije

Video

PODRŽI MEDIJE

Ono što znamo, čujemo i vidimo zavisi od njih. A oni zavise od naše podrške. Podrži medije! Jer nezavisni mediji zavise od tebe!

Još video materijala